Dodir Od Stakla

Ja sam tvoj andjeo i tvoj djavo,

kraljica sa dva lica,

tvoj tihi ubica.

Tvoja najlepsa mezimica,

tvoja najsladja varalica.

Ja sam tama i svetlo,

ja te dizem na presto

ja te pod noge bacam,

ja placem i placam,

ja grlim i vracam.

Santa sam leda

koja ume da gori,

ja ne zaboravljam

a ipak te volim!

Moja ceznja i tuga, suza u uglu oka, stih i papir...moj verni pratilac samoca. Breme proslosti, prohujali treptaj tela i dodir na ramenu, ostali su u dusi. Kome se smeju prasnjave lutke mog detinstva iz ugla sobe? Meni? Tebi? Vremenu sa nama a bez nas? Kome sa obraza kisa spira suzu i prasinu? Pobedniku... pobedjenom? Usamljenima, zeljnima, ceznjivima, ostavljenima...

I nije svaka zora pocetak novog dana, ne otera svaki vetar kisu i ne pokrije svaki oblak Sunce. Ostane nesto na kraju neba, papira, na kraju srca, kao podsetnik da je bilo...da je moglo...da je proslo. 

Ako se ikada vratis na utabane staze, prepoznas kamen kao smernicu, stih kao vezu, pesmu kao zov...ako se ikada vratis u majske zore, mirisne noci, postelju od zvezda...ako se ikada vratis...ako...