Dodir Od Stakla

Opet krecu orkanski vetrovi iz moje glave,

da kroz srce prave pustos.

Opet sam izgubljena u vrmenu i prostoru,

u tajnim komorama srca,

u lavirintu duse,

a taman sam mislila...

da sam se spasila.

Opet slazem stih na stih,

bez nekog reda i smisla,

da osecanja sto pritiskaju srce,

iznesem na povrsinu

i olaksam dusu.

A taman sam pomislila,

da sam se spasila!

I opet ce krosnje pevati tvoje ime,

zvezde namigivati kao da se smeju,

opet ce kisa spirati suze,

a taman sam pomislila...

eh!