DRAGA...
Prevrcem ti opet po recnicima noci
trazeci reci da te nazovem svojom…
I sviram ti opet umecem najveceg amatera
po harfi svih nadanja i trudim se naci akord tvoga imena
u bezimenim notama zivota…
Ni puta do tebe ne znam, ni vetra u ledja,
putokaza na besmislenom raskrscu da mogu bar birati stranu sveta…
Al’ krecem iznova stazama snova, taj put bar znam bosonog, da ne probudim te…
Na vrhovima prstiju po dirkama klavira…
Trazim te…
Ni dodir koze ti ne prepoznajem,
pa u jutra rana dlan svoj priljubim na grudi
tek probudjene da vidim kuca li jos uvek
ovo srce ludo ime tvoje!
Bije ono jadno, ne pita kada ce proci ova bol…
Kazi mi, jesam li nocas udahnuo miris tvoje koze il’ mirise jutrom lipa…
Vreme joj je vec.
I oci ti kesten mlad, u njima odraz osmeha tvog slutim…i sutim, a htedoh ti rec’
da u meni gordost jelena i strah tetreba…
A ni glasa ne pustih, a htedoh.
Pa podjoh za glasom tvojim, al’ kako da krenem?
Noge mi okovane rukama tvojim.
Reci nesto da znam kojim putem, ovako slep zbog tebe.
Na obrazu pokazi linijom kojom da krenem a da te nadjem i da ne zalutam u neke druge oci,
manje sjajne,
A da se ne upletem u neke druge kose,
manje tamne od tvojih.
Na rame da stavim glavu, bojim se…
Ako bude tudja, necu znati da nije tvoja!
A i kako bi?
Doseli se u snove bar i ponesi sa sobom zavezljaj snova, da mogu da sanjam.
U snu da ti bar kazem da svaka tvoja rec
bez glasa u meni, hiljade lastavica vine…
bar ova luda zelja da me mine…
A kako te zavoleh kada ni reci ti ne cuh,
ni glasa ne znadoh, ni kose ti ne mirisah…
Valjda ludim, il’ sam vec lud bio, Draga moja?!?
Dani ce ukrstiti koplja sa mojim razumom
i pobedicu ja, a ti ces trijumfovati, bez glasa…TE VOLIM…!
(A.V)
